| Kazivanja naših Majevičana |
Da li smo se ponekada i sami zapitali; "Da li i ja sam imam šta da zapišem interesantno iz moje prošlosti, kako bliže tako i one koja polako alisigurno blijedi iz moga sjećanja?" Prolazi dan za danom, i svi oni su povezani u mjesece a ovi opet spetljani u godine… prolazi vrijeme „kao mutna voda“. Sve je to normalno i ništa posebno, ali jedna od te „normalnosti“ je i to da mi postajemo sve stariji i stariji i najčešće kao posledica svega toga, postajemo sve zaboravni i zaboravni. Kako se kaže da je svaki čovjek, jedna priča za sebe, tako svako od nas ima i neka svoja sjećanja na sve ono što nas je okružavalo u našoj mladosti u našoj prošlosti. Zaokupljeni dnevnim obavezama ta naša sjećanja izlaze na površinu našeg razmišljanja sve rjeđe i rjeđe prostije rečeno, ona polako ali sigurno padaju u duboki zaborav. Ne kaže se bez razloga: „Život piše romane“. |
Naš učitelj Ilija U trećem razredu osnovne škole dođe nam za učitelja Ilija odnekuda ,posle nam je pričao, iz Banata negdje od Kikinde. Mi smo do tada bili navikli na našu učiteljicu Radojku koja je imala dvoje djece mlađe od nas teško prihvatismo tu promjenu. Učitelj Ilija bio je, sada kada smo već stari to znamo, bio je u skladu sa vremenom tim. Mlad i sav kako se kaže „nabildovan“ komunističkim manirima dovede sa sobom i ženu mladu muslimanku iz Bijeljine. A u tom vremenu a bogami i danas u Priboju dovesti ženu muslimanku mogao je da dovede samo neko takav kao što je on bio. Takvi su oca zvali druže, širili bratsvo i jednistvo, odricali se vjere i nacije i sve tako. A mi iz kuće nismo nosili takvo vaspitanje pa nam je to bilo nekako neobično. Poče naš učitelj da ruži djecu i da ih naziva pogrdnim imenima, natjera nas da se oslovaljavamo sa druže i drugarice, da nas tjera od škole kada je kod crkve vašar, da nam daje jedinice kada smo na pričešće išli i da širi i druge ideje nove vlasti i načina življenja. Govorio je da „cipela nogu čuva a da šubara glavu kvari“. Nismo mi tada bili svjesni da je on tu mržnju prema šubari širio zato što je bila dio četničke garderobe pa smo tako mladi gologlavi odali. I ništa nas nije „boljelo“ po glavi. A svađali smo se sa majkama koje su nastojale da nas uvjek ušuškaju i zaštite od kiša i mrazeva.Ilija tako često po selu odaše bos i bez košulje samo u farmerkama. Time je kupio većinu seljana koji su u početku smatrali da se on tako indetifikuje sa njima. Dok nisu shvatili našeg novog učitelja.A seljaku treba vremena da shavti nove ljude ne zato što su neuki već da ne uvrede čovjeka. Naročito učitelja. Jedva sam nekako završio treći i četvrti razred. U četvrtom sa dvicom prođoh iako sam u prvom i drugom bio vrlo dobar.Tjerao nas je taj učitelj da čarape krpimo a djevojčice da se bave stolarskim zanatom. I dans se toga sjećamo jer nas je bilo sramota što su ti radovi bili nakaradni a i kako bi izgledali kada nismo bili vični tim novotarijama. Pa čak i na fizičkom se nismo osjećali dobro. Htio je taj čovjek nekako da nas obuzda da obuzda našu mladost i snagu koja je na obroncima Majevice zbog čistog zraka i zdrave hrane bujala u nama. I umjesto da nam dozvoli da se izgiramo lopte jer se to moglo priuštiti samo u školi, dok kod kuće zbog poljoprivrednih poslova za tako nešto nikada nije bilo vremena, tjerao nas je na neke grede i vratila i da fudbal igramo po nekim drugačijim pravilima od naših. Zbog toga smo čak i izgubili jednu utakmicu od Tobuđanja, što se do tada nikada nije desilo. Nismo ga voljeli jer u njemu nije bilo one učiteljske ljubavi. Rugao nam se. To djeca ne vole. I ne samo djeca. Ni odrasli. Posle naš učitelj odseli za Zlo Selo u vremenu kada se do tog sela išlo pješke rijekom Janjom i kada su svi učitelji i nastavnici gledali kako da se dokopaju Lopara ili Tuzle ili nekog sela u blizini Tuzle. Samo naš učitelj Ilija ode u Zlo Selo. Čak jedno vrijeme naš učitelj napusti školu i ode u Njemačku. Kažu da je tamo zidao i malterisao. U Zlom Selu sagradi kuću koju nikada nije opremio i uselio. Protekli rat raznese sve. Žena mu umrije i on se vrati za Kikindu. Šta bi sa njegove djece ni danas ne znam. Kada god prolazim kroz Zlo Selo sjetim se našeg učitelja Ilije. Škola je na istom mjestu. I njegova kuća. Treba pažljivo birati ljude za učitelje. Da ih se djeca sjećaju po dobrom! Ali eto, nije to uvjek tako… Majevičanin |
… pričalo se na Majevici ! Komšijsko pismo U vrijeme neposredno poslije Drugog svjetskog rata nije bilo telefona i veza sa Majevicom je održavana isključivo preko pisama koje je poštar pješke raznosio prelazeći dnevno i po tridesetak kilometara. A ta pisma najčešće su pisali mladići koji su odlazili u vojsku i kojima je odlazak u vojsku ujedno bilo prvo napuštanje Majevice i svog sela. Zato su ta pisma bila vrlo važna i pažljivo su se čitala.I na Majevici i u vojsci jer su mladići sa Majevice u vojsku odlazili širom bivše Jugoslavije. Jedan mladić sa Lipaka na Obršinama je u vojsku otišao u Makedoniju, tačnije na Grčku granicu. Na dalekoj Majevici mu je ostala mlada žena, pošto je bio običaj po kome su mladići na Majevici često se ženili baš pred sam odlazak u vojsku. U ta vremena vojska se služila po divije godine a u mornarici čak čitave tri. Bilo je to dugo odsustvo od kuće i željno se čekalo svako pismo, svaki glas iz rodnog kraja. I jedno takvo pismo koje je stiglo sa Majevice promejnilo je sudbinu tog mladića i njegove žene i jednog nedužnog djeteta. Pisao je komšija; da mu je žena rodila sina i da nije dostojna supruga ,da ga ne čeka vjerno! A vojnku na straži, na granici, rojile su svakakve misli. Ako ode na odsustvo kući plašio se sebe samoga. Mogao bi napraviti zločin i da ubije ženu… a šta će onda biti sa sinom… I tako u tim teškim trenucima povjeravo se svojim kolegama da ne zna šta da radi… i onda jedne noći kada je bio na straži na granici prebjege u Grčku, napusti i vojsku i svoju zemlju. Taj čin za jednog vojnika nikada nije mogao proći bez kazne. Samo je bilo pitanje kolika bi ta kazna bila. Tada je bila 1948.godine Rezolucija Info-biroa. Kazna je u tim danima za i manja djela bila „smrtna“ naročito za vojnike. Kada je čula njegova žena da je muž prebjegao u Grčku pala je u duboku depresiju i tako oboljela i depresivna nije mogla da njeguje i pazi svoje dijete. Od tuge žena je ubrzo umrla a sin joj je kasnije zbog upale mozga načisto ogluveo. Posle izvjesnog vremena nesretni otac i vijnik je emigrirao iz Grčke u Brazil, južnoameričku zemlju i tamo se ponovo oženio . Kažu, slao je u te dane poneki paket na Majevicu. Da nekako pomogne jer mu je sin ostao sam. Kažu, da su to bili siromašni paketi jer i Brazil je bio jedna veoma siromašna zemlja. Sin je rastao u familiji očevoj., i kao što često u takvim slučajevima biva; otac je želio da dovede sina kod sebe. I potrudila se njegova familija da pošalje sina ocu zu pomoć organizacije Crvenog krsta. Ali nije sin u Južnu Ameriku došao samo ocu, već i njegovoj ženi i mnogobrojnoj braći i sestrama. A u siromašnoj zemlji još jedna gladna usta nisu bila baš posebno poželjna. Pričaju da nije otac uspio da sinu pruži sigurnost u tuđoj zemlji. Jer je uskoro umro. A sin je onda utočište našao u nekom brazilskom manastiru. I nikada se više ništa nije ništa čulo o njemu. Jer tada nije se moglo lako putovati na tako daleke puteve pa čak ni telefonske razgovore plaćati. Eto šta može da uradi jedno komšijsko pismo, p i s m o - z l o b n o ! Majevičanin |
Seoski zubari i medecinari A zubaru se išlo tek kada se upali zub ili otekne vilica. Popravljanje zuba se vršilo samo onda kada se mijenjaju zubi kada je potrebna jedna široka intervencija na vilicama i naravno, kada se za to imalo para. I zato su bogami onda trebale velike pare. Zato se najčešće stavljala zlatna navlaka na zub koji je uočljiv dok čovjek priča i smeje se. Kasnije su neki stavljali zlatne navlake na zub iako nisu mijenjali zube. Bila je to svar prestiža; kožni mantil, ručni sat i zlatan zub… Pored onih učenih postojali su i seoski priučeni zubari. I to još ko zna od kada. To su oni koji nisu imali ni dana neke škole a kamoli završen fakultet stomatologa. Obično su ti priučeni zubari uvijek nosili sa sobom, najčešće u unutrašnjem džepu sakoa ili u zadnjem džepu pantolona, ta jedna i jedina kliješta koja su imali i koja su se uvijek nalazila uz njih ma gdje god da su bili i šta god da su radili. Jer zanli su da onaj koga boli zub nema kada da čeka da se on sa njive kući vraća i da mu kod kuće vadi zub.Vadili su zube ljudima na njivi gdje su se zatekli i to najčešće povaljene na leđa i uz pomoć nekoga koji je čvrsto pridržava pacijenta za glavu ili za ruke. A dezinfekciju kliješta obavljali su tako što bi ih malo napalili na plamenu šibice i eventualno potapanjem u rakuju. Ali obično su pacijenta bolovi raznosili pa o dezinfekicji kliješta i rane nije ni razmišljao. Odmah poslije rata medicinska kultura i liječenje šireno je i na druge načine, recimo u vojcsi su odabirani mladići i obučavani u praksi davanja inekcija samo da bi po povratku kući mogli davati inekcije ljudima koji su se razboljeli i kojima nije imao ko inekcije davati. I bilo je takvih i na Majevici, ali bez obzira što su bili priučeni medicinari i oni su se morali plaćati. A plaćalo se najčešće tako što se za svaku inekciju odrađivolo dnevnicom jednog kopača, na njivi tog nazovi- medicinara. Pacijenti koji su bili udaljeni i do kojih je morao medicinar stici, bogami morali su i dva dana kopati za jednu inekciju koju bi primili samo za davanje inekcije a seljaci su sami kupovali inekcije u apotekama jer nisu imali zdaravstvenu knjižicu. A plaćalo se to medecinsko prosvećivanje i teškim oboljenjima. Sjećam se i sam tada su majke po savjetima ljekara uskraćivale bolesnoj djeci ako imaju temperaturu da ne piju vodu. Znam petoro-šestoro djece sa Majevice koji su tako dobili upalu mozga i ostali gluvonijemi zbog toga, a danas ljekari majkama kažu da se djeci kada imaju temepraturu daje što više vode. Izgradnjom savremenog asfaltnog puta kroz Priboj i Majevicu omogućilo je njihovom napaćenom stanovništvu da im je odmah je sve postalo bliže, naravno i ljekar. Ali najbolje je biti zdrav. Majevičani su to uvjek najviše cijenili. Majevičanin |
Vrijeme čuda Sje  ćam se tog dana u školi. Nastavnik Novica nam saopštava da je danas u kosmičkom brodu obleteo zemlju Sputnjak Rus Jurij Gagarin. Prvi čovjek u kosmosu. I to Rus. Kako smo samo tada vjerovali da je komunizam svemoćan. Kako smo tada vjerovali da to što učimo u školi vrijedi više od svega na zemlji. Ali nije tada bilo televizije u našem selu. Nismo to moguli da vidimo. Novine su kupovali rijetki ljudi pa nismo moguli ni da pročitamo. Samo je jedan naš drug stalno pričao o psu Lajki koja je prvo živo biće koje je išlo u kosmos. Mi smo tako noću bacali poglede u pravcu mjeseca na nebu i čudili se tom beskraju. Ali opet više su nas zvijezde noćnog neba obasipale svojom ljepotom nego što smo mi mogli da maštamo o tim nekim kosmičkim putovanjima. Draže nam je bilo da hodamo ispod tog danju plavog a noću zvijezdama obasjanog neba nego da putujemo u kosmos.Nekako je u te dane i godine stalno bilo nekih svjetskih čuda i vijesti o njima. Živjeli smo u vremenima čuda i na zemlji i na nebu. Jer samo koju godinu prije počeše da pričaju da će se sunce pomračiti u sred dana. Da će u sred dana biti noć .Garavili smo stakla jer znali smo da se u sunce nije smjelo gledati bez nekih naočara a kako naočare nismo moguli kupiti nagaravili smo neko razbijeno malo staklo. I zaista dođe i taj dan. Tako nekako oko deset sati prije podne poče da se sunce krnji, kažu zaklanja ga mjesec koji eto u sred dana prolazi između zemlje i sunca. I bogami skoro da pade noć u po dana i sunce skoro da zađe za mjesec.Vidjesmo i to čudo. Nismo se uplašili. Bili smo ponosni na naša znanja. Mislili smo da sve znamo. Poslije stiže i televizija u selo na kojoj gledasmo svašta. Počela je da se seje pšenica talijanka, da se baca vještačko đubre po kukuruzima a kasnije poče da se siju i hibridni kukuruzi, kako ih je narod zvao. Sve je to nekako zahvatilo nas starije osnovce koji smo se spremali da napustimo selo i odemo put velikih gradova. Nisu tada ti gradovi bili veliki, bile su to kasabe, ali za nas su to bili veliki gradovi. I do njih se nije moglo doći drugačije nego pješke i po 30 kilometara idući cijeli dan. Putničko auto u našem selu rijetko kada smo mogli vidjeti da prođe a i bicikl nam je bio velika želja. Čudo su bili i kišobrani-amrele a kasnije bogami i šuškavaci mantili. Elektrika se počela širiti ali i visoka je i široka Mjevica da se svaka kuća na elektriku nakači. Trajalo je to. Razvlačila se ta struja do jačine žiška u sobi. Ručni sat je bio stvar prestiža. Jer nije svaka kuća ni veker imala. A ona koja ga je imala napravila je posebnu vitrinicu za sat i na zid je okačila. Bilo je to vrijeme čuda. A danas? A danas, da mi i besplatnu kartu za put na mjesec daju nebi išao. Nekako mi je ova naša zemlja najljepša. I stalno se čudim zašto stalno to nešto istra-žuju po lijepom nebu. Zašto kvare ljepotu ovozemaljskog života. Naročito na Majevici. Majevičanin |
Вољели смо Светог Луку  ... онда, на Мајевици, јер Свети Лука је некако увјек био богат. Пун је чардак и вишак смо још на таван дигли. У кошу пшеница се већ ужутила и у њу гурамо најљепше јабуке, крушке и дуње. Да ту у тој љепоти узру и оне ужуте. Да када их изнесе наша мајка на трпезу буду лијепе, да их ми гледамо а не да једемо. А у уџери је брдо јабука. А има и ораха. Али некако мање, па не можемо ни сада за Светог Луку да их једемо морамо да их чувамо. Да их чувамо за дјетињце, материци и очиће а нарочито за Бадњи дан, када се пијуче. Знало се некако тада шта је за шта ,за кад`, за који празник па си се тако већ унпријед радовао тим празницима који ће доћи. Није било старије тијело од душе. Морао си дуго по устима да ваљаш замишљене залогаје и много су били љепши тада док их још ниси загризао.А ако би ми дјеца досађивала од нестпрљења да нешто поједемо онда нам је следовала ружна ријеч да све хоћемо кроз гу… да протјерамо. У обору наша дебела гуда још је халапљиво јела. Ишли смо стално да је гледамо и радовали се чварцима које ћемо ускоро јести, замашћеном комаду хљеба или малом комаду дебеле сланине коју смо присмакали док смо гризили проју коју нам нико није бранио. Стогови сијена су већ почели да се нижу поред стаје а и дрвњак је као стеона крава сваки дан све већи и дебљи. Јер ако је и дрвњак био мршав ниси могао зими да се радујеш. Како да се огрејеш и прегрмиш зиму која ће трајати нико не зна до када. Ако ниси до Светога Луке засејао пшеницу немој је ни сејати. Не зна се хоћеш ли ужети на љето. Послије Светог Луке привлачиш још сијена и дрва, облазиш њиве и гледаш јеси ли неку воћку прескочио и ниси је обрао,орахе још поткупљаш и обилазиш да још погледаш њиве прије него их снијег прекрије и шуме прије него што се свуку. Прије него сво лишће опадне. И тада комшијама, кумовима и тазбини који славе Светог Луку у госте идеш. Јер на славу не можеш да идеш брату и рођаку. Само сестри и тетки које су су увјек удале у тамо неко село, или баби својој која Лучиндан слави. Почињу зимска гошћења и славља. А моја баба није била далеко а славила је Светог Луку. Не ваља када је баба далеко… Умориш се док дођеш тамо а и кад дођеш мораш брзо да се враћаш назад. Више си на путу него код своје бабе. За Светог Луку увјек меса има. Кажем богат је увјек некако био тај наш Свети Лука. А на оскудној Мајевици зачас се склизне у сиртоињу и немаштину. А код бабе свега. И пића ардолије, које послије никад више нигдје нисам пио.Ваљда је то само моја баба знала да прави? Не знам. Свега код моје бабе за Светог Луку је било, а њивише љубави коју сам ја као приви њен унук брао. И сада када видим мог Небојшу када дође код бабе као да видим себе негдје на Мајевици на Грујчићима... Одакле год идеш са Мајевице увјек видиш Грујчиће… Увјек видиш гдје је твоја баба! Вољели смо Светог Лука, онда а и сада. Али онда некако више. Можда и зато што моја баба више није жива. Мајевичанин |
Jutro rano ... i jutros kada idem na posao a iskucava skoro sedam sati na tom kratkom putu od kuće do posla sjećanja mi naviru na jutra rana na našoj Majevici.Onda kada sam u cik zore morao da ustanem i idem sa mojim ocem da išpartamo kukuruz jer taj dan će doći kopači da se kukuruz okopa.I bunovan i srdit sam u sebi, jer ocu se nisi smio na nešto žaliti, polako me je osvajala zora i čari jutra ranog. Sve još spi, ni ptice se još nisu probudile a sunce je još daleko ali se već osjeća njegovo skoro pojavljivanje na nebu i željno čekaju njegovi prvi zraci da nas ogreje ne zato što nam je mnogo hladno već samo zato što je tako ljepše, nekako tada bolje osjećaš samo sunce, božiji dar ovome svijetu. I tako polako te napušta tvoja srditost što si morao tako rano ustati iz kreveta i osvajaju te čari jutra ranog. Tada kada nema ljudi, kada nema neke opšte graje i ljudi i stoke i ne čuje se ni čekić i nakovanj seoskog kovača, kada se samo čuje kukurikanje pijetlova i njihov međusobni zov. I kada se streseš od prve rose koja ti okvasi stopala i pantalone bude ti kasnije drago što si sav mokar od tih mnogobrojnih kapi rose koje će mnogi propustiti koji to jutro kasno ustaju i mršte se što su ih probudili. Tako kada se kasnije svo selo probudi bude ti drago što si ti privi ustao i pokupio sve čari za koje durgi i ne znaju da postoje. U gradu ta jutra rana uvjek kradu drugima pekari jer oni moraju hljeb da ispeku dok se narod ne probudi da ih onako bunovne nahrane taze pečenim hljebom u koji su i oni sam utkali sve čari tih jutara ranih. Često mi padnu napamet stanovnici velikih gradova. Bože da li oni znaju šta je jutro tačno. Jer u tim gradovim ta jutra nisu takva kao što su na našoj Majev-ici. Tamo su priroda; tramvaji i kamioni,rosa ulica vodom noću oprana a prvi plodove tog jutra žanju beskućnici koji su i tu noć u nekom kartonu i jendeku na ulici prenoćili. Ne volim velike gradove! Vratite se na Majevicu! Majevičanin |
Ćoso i druge priče
Ali meni se najviše sviđala ona bajka o Ćosi. Pogotovu što je naša porodica imala vodenicu u koju sam često i sam zalazio. Najvažnije u toj priči je to što je ona bila posebno duga i oni koji su nam je pričali nikako nisu mogli da kažu: „Čiča miča i gotova je priča“. Sebe smo svakako zamišljali u ulozi dječaka koji je pošao da kod Ćose samelje žito. Jer je on pobjedio Ćosu, ali više od toga jer smo zajedno sa tim dječakom i mi prelazili duboko more, penjali se na nebesa uz grašak koji iznikao a cije smo sjeme mi sami izgubili, pa jurili lisicu koja nam je ukrala glavu i sve tako neke stvari kojih u običnom životu nije bilo. Jašili pjevca a tjerali čelca. Bože, koliko smo puta tako gledali zvjzdano noćno nebo i zamišljali kako je tamo gdje Bog sjedi i odakle Sveti Ilija ispaljuje one strašne gromove u drveće koje se nalazi tu negdje u našoj blizini. A bilo je tih priča mnogom, i sve one su bile iz knjige „Srpske narodne bajke“. Ali tu knjigu su imali samo rijetki i većina je pričala ono što je upamtila. Koliko sam puta trčeći u strahu kroz mračnu šumu viđao te vještice i vukodlake, te divove i zmajeve, medvjede i vukove… Bogami pošto sam mnogo maštao stalno sam gutao knedle od straha. A tek kada dođem u vodenicu našu, ožive mi sve priče koje mi je pokojni otac pričao. U vodenici je to posebno strašno, naročito kada padne noć,kamenje se okreće i logrnja voda ispod vodenice pršti i huči tako da ništa ne čuješ i stalno misliš da će te neki vukodlak ščapiti za vrat. Kada sam kasnije gledao tv-priču „Leptirica“ nisam mogao da se opustim sat vremena poslije završetka emisije. Osim tih priča pjevale su se i srpske narodne epske pjesme, jer su u viđenijim kućama imali i knjigu pjesmaricu i gusle uz koje su se te pjesme pjevale. Ivo Senković i aga od Ribnika, Smrt Smail age Čenigića, Kosovnski boj, te o Milošu Obiliću. Ja sam dugo mislio da je to sve izmišljeno jer kako može čovjek ma koliki da je junak da kada diše savije grane drveta pod kojim spava. Ali sve je to bilo lijepo, sve je to raspaljivalu dječiju maštu i mamilo da se knjige čitaju i I iz njih uči. Kada sam i sam postao otac, i kada sam i sam trebao da te piče pričam svojoj djeci, negdje su se izgubile te srpske bajke i nije ih više bilo u knjižarama. O Ćosi nisi mogao napamet da ispričaš jer je to toliko bilo lijepo i različito da nisi mogao da sve upamtiš a da povremeno ne pogledaš u knjigu. Onda sam prelistavo one Andersenove bajke i drugih bajko mnogih pisaca. O Palčiću i slično. Ali nijedna nije bila tako lijepa kao naše domaće. A danas djeci prikazuju bake o Nodiju i nekim junacima o kojima ne možeš da maštaš. Ne možeš da maštaš o onome što nije naše o onome što se ne može sada pojaviti iz mraka. Zato onoj ko misli da mi na Majevici nismo imali igračaka ne zna da smo imali svoju maštu koja u zvjezdanoj noći, u tamnoj šumi kroz koju prolazimo i u našem budžaku u našoj sobi mnogo smo ljepše priče zamišljali i doživljavali. Bilo je lijepo djetinjstvo na Majevici. Majevičanin |
Svadbe na Majevici  Svаdbe su svugdje u svijetu jedan od nаjljepših dogаđаja, i možda i nаjvаžniji dogаđаj u životujednog čovjekа, jer nakon tog čina čovjek počinje aktivno dа učestvuje u stvаrаnju jednog novog životа. Zаto su sjećаnjа na njih još uvijek tako jaka jer se čovjek rado sjećа mnogobrojnih svаdbi, i svaka od njih je imala nešto posebno i karakteristično i svaka je bila posebna priča za sebe, a to se lako ne zaboravlja.I nа Mаjevici je bilo tаko, sjećаm se mnogih svаdbi, prve koje su mi duboko ostale u sjećanju vezane su za moje rano djetinjstvo još prije nego sаm pošаo u školu. A to su bile svаdbe koje prolаze putem pored kuća, jer gdje bi jedno dijete moglo vidjeti svadbu nego kаdа ona prolаzi pored kuće.Sjećam se, ženio se naš komija Branko odnekuda iz Završja pa su svatovi na ulasku u selo, tako reći bili su skoro došli do kuće mladoženje, ali su bili us put počešćeni od mog strica i oca u znak dobrodošlica novoj mladi u naše selo. Dugo godina sam kasnije viđao našeg komšiju Branka i njegovu ženu Maru kako su uvjek zajedno na svim teškim i lakim poslovima. Baš kao što u Svetom pismu pišu „u dobru i u zlu dok nas smrt ne rastavi“. Koji je to bio doživljaj za našu dječiju znatiželju, svadba u selu; toliko lijepo obučenih ljudi nа jednom mjestu,veselih i rаspjevаnih… A tek hаrmonikаš, uz hаrmoniku ide i doboš, neizostаvаn svadbeni muzički instrument. Doboš se dаleko čuje i kаdа god se negdje nа obroncimа Mаjevice oglаsi doboš odmаh se zna dа je tаmo nekа svаdbа, tako se noću premа zvucima doboša lako određivao kurs kretanja svadbe. Kаsnije učestvuješ u svаdbi аli sаmo аko se dogаđа tu u fаmiliji ili komšiluku… U prvu veliku svadbu išao sam kada se moj ujak Srećko ženio iz daleke Čaklovice u Rastošnici. Cijelu noć smo putovali, iako je bilo naporno nisam osjećao umor. Jer svadba je događaj i kad si pozvan da učestvuješ osjećaš se važnim jer si dorastao da ideš u svadbe a to je znak da se približilo i vrijeme tvoje ženidbe. Vrijeme kada se puštala sa dlana „šaka baka“ da pokaže odakle ćeš se oženiti ili gdje ćeš se udati. Možeš završtiti velike škole i nepismen biti, biti na položaju i niko i ništa biti, biti bogat ili siromašan ali nisi u životu ništa uradio ako se ne oženiš ili ne udaš i djecu ne izrodiš. Zato su te „šaka bake“ sa dlana puštali svi i to najčešće kada su sami. I išli smo cijelu noć u tu Čaklovicu, ali bila je mjesečina. Morali smo noću ići jer mlada nije bila „sigurna“. Sjećam se otišao je otac i još neki sa njim da prije dolaska svadbe čuvaju mladu da ne „slaže“. Kažu čak su je i u podrum kuće zatvarali.Jer prelomni su to trenutici u životu djevojke i u mladoj glavi roje se raznorazne misli.I treba pomoći mladim ljudima da zasnuju porodicu. To se radilo onda kada su ljudi bili mladi, kada djecu mogu rađati a ne kada sve imaju i kada su dobre materijalne prilike za to. I danas se sjećam stigli smo pod kuću pokojne babe nekako u zoru kada sviće dan. Razgradiše bogaz koji je ujak vjerovatno morao poslije svadbe sam zagraditi jer se smatralo da se razgradnjom bogaza i prelaza ukalnjaju prepreku na bračnom putu mladenaca ta i na sam dan svadebe važno je da im se pomogne da se prepreke uklone. Između toliko lijepo odjevenih ljudi uvjek nаjljepšа među njima je bila mlаdа, najljepša i za nas djecu uvijek najinteresantnija. Jer sve svаdbаre znаš ,viđаo si ih i obučene ili prljаve, kako u radu u polju tako i na svečanostima, ali mlаdа je bivala obično iz nekog drugog selа i iz neke druge fаmilije, а često bogаmi i preko sаme Mаjevice. Sjećаm se svаdbe mog starijeg rođаkа, mlаdа je stаjаlа u konjskim kolimа, iаko su kolа išlа po mаkаdаmu, ali pošto je za nas mlаdа nešto posebno ondа čovjek pomisli i dа imа neke posebne sposobnost i snagu. Uvjek je mlаdа bila lijepа i lijepo obučenа. I bila jeje to pravasvadba a posle toga pilav.Tu se i sedam dana jelo i pilo. A to se dugo pamti.Nekako valjda zbog toga što je pilav bio veliki toršak, poslije polako nestadoše i ti pilavi. Dođe neko drugo vrijeme. Neke brze svadbe, neke svadbe u kojima imaju samo mlada, mladoženja u kum.Neke svadbe bez svatova. Izgubi se nekako i to kumstvo koje je tradicionalno njegovano. Nekako vrijeme izmjeni sve vrijednosti. Svako svakome je kum, kuma ima i mladoženja i mlada. Starije oca i majku, djeda i babu, nepitaše više ništa, počeše se kidati tradicionalna kumstva... Vremenom prolazi dječačko doba i kada se polako stаsа u momče ondа su svаdbe bile jedino mjesto zаbаve kako zа momke tako i za djevojke. Stаriji svаdbаri su vodili rаčunа o procedurаma i običаjimа а momci i djevojke zаbаvljаju se, zaboravljajući sav težački život tog i prethodnih dana, sve muke i patnje koje su imali neposredno do polaska svadbe . Bilo je raznih svadbi; noćnih i dаnjskih,tаjnih u odlаsku а jаvnih u povrаtku, a bilo je i onih koje su se bez mlаde vrаtile, ali to onda i nije bilа neka svаdbа, ali su ipak ostajala duboka i nezaboravna sjećanja na njih. Svaka je svadba bila priča sama za sebe; mlаdа se nije lаko izbаvljаlа iz roditeljskog domа pogotovu аko udaja nije prethodno bila dogovoreno sа mladinim ocem. Zаto je obično ispred svаdbаrа išlа jednа prethodnicа kojа je pripremаlа put mlаde iz kuće roditeljа do susretа sа svаdbom. Uvjek je to bilo uzbudljivo i napeto. Sjećаm se jedne tаkve u zaseoku Petrovići u Tobutu.  Ako je noć vedrа i ispunjena mjesečinom ondа se svatovi lijepo provode, аli često je kišа znala da okupа svаtove, da ih usput prati jaka hladnoća i duboki snijeg, ali sve to nikome od svatova nije padalo teško svi su išli za jednim ciljem a to da da mlada stigne u mladoženin dom, i tada veselju nije bilo kraja.Zаto iskupljаne svаtovа nije bio lаk posаo, trebаlo je zаslužiti dа ti se ide u svаtove, trebа posebno voditi računa kаko okupiti svаtove аko je tаjnost svadbe bila bitnа u odlаsku po mladu. Za one mladiće i djevojke koji su činili dobro obično se njihovoj dobroti uzvraćalo riječima i obećanjima da će im se ići u svadbu kada se budu ženili ili udavale. Trebа pаziti koliki su nаpori potrebni аko je mlаdа dаleko, a bogаmi аko je mlаdа dаleko i svаtovimа ponestаje snаge trebа i smisliti krаj čije kuće svаtove provesti dа bi se mаlo okrijepili kolаčićimа i rаkojom koje domаćin iznese. Zаto je bilo srаmotа zа domаćinа krаj čije kuće svаdbа prolаzi dа ne iznese ponude zа osvježenje svatova. Ali prаvo veselje nаstаje tek kаdа se mlаdа dovede u dom mlаdoženje, tek tаd se svаtovi mogu opustiti… Jer mlаdа je moglа dа se izgubi,dа joj roditelji ne dаju а često bogаmi i dа šmugne nа drugu strаnu sа drugim svаtovimа. A kаdа se jednom svаdbа nаprаvi ondа se više nikаd ne može prаviti sа istim mlаdoženjom i mlаdom. Jer drugi put to i nije svаdbа. Lijepe su mаjevičke svаdbe bile, ipаk se nа svаdbama lijepo jelo što u druge dаne nije bilon bаš tаko, moždа u bogаtijim kućаmа аli tаkvih je bilo veoma mаlo. Zаto su se očevi i mаjke duže pripremаle zа svаdbe; ako u kući imаš sinа zа ženidbu ondа trebаš dа u oboru imаš i debeljаkа zа klаnje, u buretu rаkije zа poveći broj svаdbаrа, a zа kćerku morа biti pripremljeno ruho i pokloni. Tako postoje monoge nаrodne izreke nа temu svаdbe i ženidbe. Kаžu: „Mlаdu u kuću а jаrаm uz kuću“, tаmo gdje su se morаli volovi prodаti dа bi se otkupilа nekа mlаdа. A koliko je to vаžаn dogаđаj vidi se i po tome da mlаdić sve dok se ne oženi ne rаzmišljа o pečаlbi ili nekom ozbiljnom zаnimаnju, tek kаdа se oženi ondа obično odlаzi negdje nа rаd u neki drugi grаd ili u Bačku ili u neku drugu držаvu. Jer život je postаo ozbiljаn, djecа dolаze i porodicа se morа hrаniti… A to je jedan novi život u kome izа sebe treba dа ostаviš potomstvo, dа ti je kućа bogаtа prvo čаljаdimа pа tek ondа punim аmbаrimа i oborimа. I danas pod Majevicom i u Semberiji sa kojom se Majevica skoro stopila, došlo je opet neko novo vrijeme. Svake subote i nedelje odjekuju ulice grada Bijeljine sirenama automobila svatova koji se vesele u najljepšoj slavi mladih ljudi. Sada rijetko ima svadbe bez svatova. Danas svaka djevojka hoće da obuče vjenčanicu i da obilježi novi početak života. Sada je neko drugo vrijeme .Sada se gleda i šta mlada i mladoženja imaju . Danas se gleda šta imaš. I nove generacije se dosjetile i kažu: i brak iz računa je dobar ako je račun ispravan. Vrijeme kada je deviza bila; najbolje je od viljuške i kašike krenuti u život je brzo zaboravljena, pa se danas kaže; najbolje je od pune kuće... uz to samo da dodam… pune kuće - prije svega djecom pa onda znanjem i imanjem. Mаjevičаnin |
Odjekuje Majevica u meni … a vjerujem i u vama, vama koji ovo čitate a rodom ste sa Majevice naše. Jer ne može biti da ste se na Mjevici rodili a da vas ona nije ispunila sjećanjima za ljepotu neba plavog, strahotu neba tmurnog i gromovima Svetog Ilije ispresjecanog, na ljepotu potoka i proplanka iznad potoka,na ljepotu proljeća ranog i olistale šume i ozelenjelih trava,na ljepotu bogate jeseni kada je na svakom koraku i na zemlji i na drvetu iznad tebe neki plod,neka jabuka,kruška i slično. A tek kada snijegovi padnu i kada se sve zabijeli, kada mraz steže i drveće puca… Kako je tek tada lijepo hodati kroz šume Majevice, kroz one šume kroz koje nikada prije zime nisi smio proći, bojao si se i zmija i medvjeda,vukova i vukodlaka. Kako je lijepo po Majevici hodati kada se tako sva obukla u bijelo pa kao mlada nudi svoju ljepotu u svakom potoku i pazuhu svom.A zimi na Mjevici ljudi nekako imaju vremena za tu ljepotu, i da je posmatraju i da u njoj uživaju. Imaju vremena jer nemaju posla; ambare su napunili, sušare zadimili i kazane šljive i drugih voćaka ispekli. Puna im je duša pa mogu u muci svojoj da uživaju punim plućima i srcem cijelim. Najmanje se radi a najljepše se jede, I u jelu uživa. Tada su i svadbe i slave,zijafeti i prela i prstendžijska takmičenja. U ta vremena, prije 50 godina, nekako smo mogli da uživamo u svemu. Mogli smo da se ogrejemo kada se vatra u furini razgori, mogli smo da se osušimo kada do kože pokisnemo, mogli smo da se najedemo kada dobro ogladnimo a da ne msilimo o broju kalorija visokom pritisku,šećeru i masnoćama. Bili smo bosi a nekako nam te cipele nisu nedostajale. Nisu nas žuljale, osim kada na vašar i u grad idemo, zato i nisimo tada voljeli te gradove, valjda zato što smo morali da se skroz spakujemo da bi u grad otišli, a tko spakovane sve nas je to žuljilo i cipela na nozi i jaka za vratom. A tek kravata… Kada je stavimo sramota nas je bilo i po ulici hodati. Ali kažu da tako mora da bez toga nisi čovjek. A mi smo osećali da tu neka greška ima. Da su žuljevite ruke i ispucali tabani veće vrijednosti. Nije ljepota tijela ali jeste duše. Nekako u gradu noćno se nebo nije moglo vidjeti, a o mejesečini da ne govorim, svaku noć mjesečina od gradske rasvjete. Gdje može biti mjesečina svaku noć a da je lijepa. Ko može opisati ljepotu mjesičine u zimskoj noći na Majevici. A tek magle. Kako je lijepo po Majevici hodati kada je gusta magla. Imaš osjećaj da si sam na svijetu koji čovjeku često zatreba, ili kada iz magle izroniš na proplanak suncem obasjan. Na selu smo znali, a da knjige ne čitamo, da čovjek ne može sam živjeti, da se moramo ispomagati i da komšijekse odnose moramo gajiti i njegovati. Bolje nego to sada kažu nama ovi iz Evropske unije koji bi nas u društvo primili tek ako imamo dobrosusedske odnose. Ko nam to kaže! Zato je ljepota „mobe“ na Majevici bila uvjek pjesmom zakićena, išlo se drugom pomagati i pjevalo se... A bilo je tada lakše i raditi, posoa napreduje, mobašima se duša puni i onda se i pjesma čuje. A bilo je dana i kada su se na Majevici samo tužne pjesme i jauci čuli. Kada neko umre. Najteže mi je bilo kada se kuknjava čuje kada je dijete umrlo. A bilo je i toga. Nije bilo današnje medicine ali bilo je i gladi, bilo je i siramšnih porodica,teško siromašnih, a to su bile naše komišije, seljani ili Majevičani… Nije bilo to lako slušati i podnostiti, plašili smo se i amomome sebi zato smo pomagali koliko semoglo. U gradovima takvih osjećaja nema, u toj šarolikoj masi ljudi gotovo nikoga i ne poznaješ. Ne gledaš u njihovu bijedu neposredno pored svog doma. Svi ste zatvoreni u svoj stan i sami svoj komad jedete, otuđeni ste. A na Mjevici je drugačije; i sam si, i sa komišijom si. I sam brineš svoju brigu ali i komišijina muka te dotiče. U stvari živiš sa Mjevicom i majevičanima samim. Zato gdje god da ste u svijetu uvjek se sjetite Majevice, iako ne zante šta valja a šta ne valja sjetite se kako je to na Majevici bilo… Tako valja… Budite sigurni, nećete pogriješiti! Majevičanin |
Kiša Kiša! Majska kiša! Budi u meni sjećanja na djetinjstvo i ranu mladost. Sjećam se ovih proljetnih kiša na Majevici, nismo se od njih sklanjali, jer stoka se morala čuvati i kada kiša pada. Svi drugi poljski radovi mogli su i morali su se odlagati kada kiša pada. Samo čuvanje stoke se nije moglo odlagati. Nije se stoka mogla hraniti nikako drugačije nego samo da se napasa. Možda je zato moje sjećanje na kišu tako jako. Jer sam kisao i sušio se, i poslije kiše bivao tako mokar kao da sam okupan. Ali poslije kiše se osunča, pa se griješ i od sunca se ne sklanjaš. Još od onih dana iz djetinjstva ja volim kišu, nekako si tada sam sa sobom, jer su se svi ostali negdje drugdje sklonili, a ti negdje na njivi pod nekim drvetom... Nebo se sklopilo iznad njive pa kao da više nema svijeta dalje. Ne vidiš jer nema obzorja i nebeskog plavetnila. Ne odvlače pažnju neki drugi zvuci i zraci. Sav svijet je tu, tu gdje si i jedino sa stokom dijeliš doživljaje. I stoka je tada nekako mirnija, nekako samo pasu, tada im nije stalo do nekog posebnog igranja, traženja vode i slično. Nekako kao da su i oni znali da sam samo ja sa njima, i kao da su me zato više poštovali i cijenili…Skoro sam nešto bio zalutao, tamo na Žutavki, tamo na kraju prema Koraju i Čeliću. A kiša pada… Neznaš put, a u šumi si sam,nemaš koga pitati, ako se zaputiš neznano, možeš stići i u Koraj, koji je daleko a u koji u stvari nisi pošao. I pogledam ja a ono tu na brdašcetu kućica, onako ne velika ali odiše toplinom jer se iz nje dimilo. I odem tamo da pitam kako mogu stići tamo kuda sam naumio. I uđem u kuću, mala kuća, nizak plafon samo što ga glavom ne dotičeš. Domaćin se tek presvukao i okačio pokisle pantalone da se suše iznad vatre. A vatra se razgorjela i samo pucketa… Pantolone se puše od naglog isparavanja… Kako sam samo zavidio domaćinu koji živi u sred šume na osamku, kako mu je bilo lijepo... Ali morao sam da idem dalje, a i on sam me I ne pozva da sjedem. Zavidio sam mu! Ima raznih kiša. Onih koje padaju kao da se na nebu izvrnula Božija kaca i onih koje rominjaju po cijeli dan. Ja sam uvjek više volio ove druge, jer kad one padaju nije bilo grmljavine i gromova. Strašno sam se bojao gromova. Uvjek si bio sklonjen od kiše pod nekim drvetom a tek kada sam čuo da grom može da udari i na goloj njivi, tek tada me hvatao pravi strah od grmljavine. Učitelj je govorio da Boga nema i svakom ko je posumnjao u njegovu priču postavljao je jedno te isto pitanje: “Gdje si ga video?” Pa je da bude još ubjedljiviji pričao da su ljudi bogovima odrđivali razna mjesta stanovanja kao; more, planina Olimp i slično. A kući, pokojna majka je pričala da Boga ima, ali da se on ne može vidjeti, da Bog ne da da se vidi. I tako mi djeca smo bili nekako ni tamo ni ovamo. Sve dok ne zagrmi i počne padati strašna kiša, onda se Bogu moliš jer kud bi ako je učitelj u pravu. Nedaj Bože da je onako kako učitelj priča. A kada su velike kiše onda su tu i poplave. I od potoka, kojih skoro i da nema dok se sa neba ne sjuri neka velika kiša, onda potoci tako narastu da ih ne možeš lako preći. A tek Janja, kada je poduspore Labuđanka i Brzava, tada se sjetiš da živiš u Kolobari, okružen vodama, u bari kako kaže i samo ime našeg sela. A tek ako je poplava noću, kada se Janja ne vidi ali se čuje kako huči onda je tek strašno. Ne znaš dokle je stigla i hoće li još rasti… Poslije tih velikih kiša i poplava Majevica je izgledala kao da se okupala. Potoci su odnieli plate i prelaze, nanijeli nove nanose i odnijeli dio zamlje koja im je smetala. Pored Janje povaljani kukuruzi, uginule ribe, panjevi i balvani koje je voda donijela i vrtače od zemlje koje je voda odnijela. Tada vidiš neku drugu Majevicu, mnogo ljepšu, neobuzdanu i prirodnu. Tada najbolje spoznaš da je Božija sila najjača i u dubini duše bue ti nekako posebno drago. Zato sam nekako uvjek volio da pokisnem, jer kada se naveče dođe kući, sušiš se kako da si se okupao i oprao svu tvoju garderobu, osjećas se osvježenim… Kada padaju obilne kiše pobjegnu tada i druga gamad, nema ni zmija ni gulštera, nama ni muva, ni komaraca… Kažem, kada kiša pada mnogo je ljepše… Gledam kroz prozor, i sada kiša pada, pa se sjetih tih dana i doživljaja. I nisu to samo moji doživljaji, prepoznaće svako te doživljaje u sebi samom. Zato pisah ovo, da podsjetim Majevičane na ljepotu okupane Majvice. Majevičanin |
Pribojski "tifozi"
Početkom devedesetih, u Priboj je počela pristizati štampa, koja se kupovala u samoposluzi. Za mlađe, posebno su interesantni bili Tempo, Žurnal, Ćao tifo... Mladi Pribojci su počeli da uživaju u izvještajima sa sportskih terena širom svijeta, a posebno u akcijama velikih navijačkih grupa iz Engleske, Italije, Jugoslavije... Divilo se bakljadama, koreografijama, pjesmama... I nekako u to doba, rodila se ideja o osnivanju navijačke grupe koja bi bodrila Proleter. Brzo se sve odigralo, izabrano je ime Plavi đavoli, a vođe su, u navijanju već iskusni: Cvrka, Maljić, Adžija. Napravljen je transparent od plavog platna na kojem je bijelim ćiriličnim slovima napisano „Блуе девилс“. Nabavljena je i zastava SFRJ sa zvijezdom petrokrakom, za svaki slučaj. Pjevale su se pjesme; Delija, Grobara, prepjevane tako da odgovaraju našem klubu: „Volim Proleter plavo-bijele boje“, „Dok Proleter bitke bije“ i slične. Prosjek godina „tifoza“ oko 14. Za mjesto okupljanja tj. kop, izabrana je sjeveroistočna „tribina“ stadiona „Adica“. Najveća akcija Plavih đavola , odigrala se na utakmici protiv NK Ratkovići, koja je, čini mi se, bila veoma bitna za plasman. Okupilo se više od 50 najvatrenijih, spremnih da pjesmom podrži ljubimce. Maljić je, kao i obično, nabavio petarde, na žicu su postavljeni transparent i zastava, a Cvrka je napravio bubanj (tako što je preko drvenog dijela sita za prosijavanje brašna presvukao i zakucao najlon od vreće). U ritmu bubnja pjevale su se pjesme i uzvikivala imena igrača. U toku utakmice, bačena je i jedna dimna bomba, koja nije ispunila prvobitni cilj da na kratko prekine utakmicu, jer je zbog vjetra koji je duvao ka istoku dim otišao ka Poštarevom svinjcu i dalje niz Janju. Ostalo je zapamćeno i da su igrači, nenaviknuti na takav ambijent, nekako više pažnje obraćali na tribine nego na samu igru.
Išlo se i na gostovanja , sa nesmanjenom energijom i ljubavlju prema Proleteru. Jedno od poslednjih bilo je gostovanje kod FK Voćar u Šatorovićima. Ista akcija, petarde, transparenti,šalovi , neki lovci sa puškama... , poraz, rasprava,“ Baćka sa lokalcima, upad istih u autobus sa pajserima i štanglama. Tog dana održavala se osnivačka skupština SDA u Šatorovićima, dijeljene su članske karte, vijorile se zeleno-bijele zastave sa polumjesecom. Bio je to nagovještaj kraja jednog vremena, kraja djetinjstva „Блуе девилса“. (Jovan J.) |
ВЕЛИКИ ДОГАЂАЈДолазак телевизије био је велики догађај на Мајевици. Сјећам се тих дана. Кажу: "У читаоници; дал` Мјесна заједница дал` Земљорадничка задруга, посатавили телевизијски апарат." Било је то некако одмах с јесени 1963. године, у вријеме када село више нема много посла, а људима су потребне неке додатне занимације да испуне слободно вријме. На такву вијест, која се веома брзо прочула селом, сви су нагрнули у читаоницу. Сви, а то значи мушки дио популације, очеви и стричеви, браћа и другари... Нико од нас, никада до тада, није гледао нигдје телевизију, па је изненађење било баш комплетно. Сви смо отворених уста помно буљили у црно-бијели екран. Баш тако, отворених уста, јер је све то за нас било велико и неописано чудо; да видимо људе који се налазе негдје тамо далеко и да слушамо шта они причају. Дуго и нисмо знали шта је то, који су то људи и гдје су.Али некако одмах по приспјећу телевизије на Мајевицу, убише Џона Кенедија, предсједника Америке, у граду Далас, у држави Тексас. И наша телевизија је приказала тај догађај, и то баш онако како се десио, на улици града Даласа. Можда је и тај догађај преломно утицао на нас да одмах прихватимо телевезију као истиниту, јер је све приказано на телевизији било потврђивано и на радију "Глас Америке" у вијестима које је водио Грга Златопер, које су биле редовно слушане у појединим кућама, или бар у онима које су имале радио апарат, јер тада све куће нису имале ни сат а камоли радио-апарат.  Од тада настаде и неко ново вријеме у нашем селу, неки нови начин живљења и размишљања. Те зиме ишли смо свако вече у ту нашу читаоницу, и очеви и синови и комишије и комишијска дјеца и ђаци... Многи су долазили и из удаљенихих заселака Подмајевице. Сваку вече играле су су домине и шах, пио чај и кафа, све тамо док не почне дневник у осам сати, а тада је морао бити тајац. Тада су млађи, које вијести нису никада баш нешто посебнопо ни занимале, морали да ућуте да не сметају старије да слушају вијести. А наш народ је увјек волио те неке свјетске вијести, посебно из Амрике и Русије. Некако ми смо се, иако смо из мале земље, увјек сврставали са оним великима, тако да су вијсти из малих земаља привлачиле и мало наше пажње.И млађи су ћутали, чекали су, јер послије дневника почиње телевизијска серија. Прва телевизијска серија коју смо гледали, била је то серија "Музеј воштаних фигурга", у којој су играли: Чкаља и Мија, Прле и Гута Добричанин, најбољи београдски глумци. Убрзо затим је почело и емитовање неког квиза који је тада водио Мића Орловић, чувени телевизијски водитељ. Главна награда квиза; аутомобил Фића, нов!!! Каква је тек тајац био у читаоници када је кандидат улазио у стаклену кабину да одговори на последње питање, које је доносило или аутомбил или се губило све. И онда није било као данас. Да се одустаје, да се не би изгубило све, напротив - играло се до краја на све или ништа. Сваки кандидат је ишао на све. Мува се тада могла чути у нашој читаоници. Био је тада и неки филм о шпијунима, "Светац" се тада звао, и глумио је Роџер Мур. За нас на Мајевици све то је било интересантно и запањујуће. Гутали смо све, буквално речено; баш све. Нико жив нас није могао убиједити да све то што смо гледали на телевизији није истинито, напртотив сви смо чврсто вјеровали да се то баш тако стварно и догађало. Друлжили смо се тако сваку вече, цијелу зиму. Управа Задруге одмах је смислила како да наплати то народно окупљање, па смо морали и плаћати 50 пара сваку вече. Нису сви имали да плате па је ту било и истјеривања из читаонице и свађа око тога да ли свима треба наплаћивати или не... Сваку ноћ смо пред поноћ враћали се кући по снијегу и хладноћи. Једава смо чекали да улетимо у кућу и топли кревет. Али никада никоме нија пало на памет да због хладноће следеће вече не иде у читаоницу. Касније смо гледали и како се Нил Амстронг спушта на Мјесец, чини ми се 1969. године. Боже како смо тада вјеровали... Ја сада више не вјерујем да је то било истина, сада више вјерујем да је све то снимано, негдје у пустињама Америке. И трајала је та љепота на Мајевице све док нису почеле куповине телевизора и гледање по кућама и од тадасе почело полако осипати село. Док на крају више нико није долазио у читаоницу. Која ни данас више као читаоница не ради. Како би данас било лијепо у нашем селу када би свима одузели телевизоре и оставили само један у читаноци села. Дружили бе се опет, учили би опет како је лијепо помагати једни другима. Живјети заједно. Послије телевизије саградише и пут од Бијељине до Тузле. Пут којим одоше сви који су могли отићи. Одоше и осташе! Не као некад, четвртком се у Тузлу ишло а петком се враћало... Мајевичанин |
Буђењe природе и нас самих, нас мајевичана
Ни сами више не знате. У неком небодеру у неком граду и то најчешће у страној држави. И тамо су око вас брда и долине али некако туђи, страни... Мајевица се урезала у вас па неда да се нека нова планина поново урезује. Нема мјеста за двије љепоте, нема. Већ само за једну. Ону прву. Ону коју сте доживјели на Мајевици.
Само на нашој Мајевици је мирно и лијепо. Све се буди и цвјета. Потоци нису јачи од Мајевице саме. Теротиста нема… Али нема ни вас. Расули сте се по бијелом свијету. И када тако ходајући по брдима Мајевице видим да вас нема помислим да ли сте баш морали отићи. Некако не вјерујем да сте баш сити. Хљеба можда! Али љепоте сигурно недостаје. Зато ето покушавам да вас кроз ово неколико редака вратим на нашу Мајевицу. Да вам помогнем и да вас охрабрим. Да знате да сви Мајевичани осјећају једнако свoју Мајевицу у ове прољетне дане. И ви који нисте на Мајевици и ми који смо на Мајевици. Недостајете и ви нама као и ми вама.
|
Slavski dani na Majevici  Kаžu dа jedino Srbi imаju slаve i dа drugi nаrodi to nemаju, kаžu dа su slаve ostаle kod Srbа kаdа ih je Sveti Sаvа prevodio u hrišćаnstvo. Nisu htjeli Srbi dа se odreknu svojih porodičnih slаvа koje su slаvili dok nisu primili hrišćаnstvo. Ondа je Sveti Sаvo predložio svojim Srbimа dа zаdrže slаve koje su slаvili аli sаmo dа uzmu hrišćаnske svece. I stogа moždа su Srbi jedini nаrod koji u svojim slаvаmа pominju sve svece prаvoslаvnog hrišćаnstvа. I to svаke godine.A lijepe su te slаve bile ondа а i sаdа. Ali rаnije su bile i mnogo ljepše. Nije rаnije bilo ni аutomobilа ni telefonа pа se rodbinа jedino viđаlа i rаzgovаrаlа zа svete slаve. Dolаzili su jedni drugimа i izdlekа i ostаjаli su i po tri dаnа. Nisu žurili kаo dаnаs. Zа tri sаtа dа se sve obаvi. Skoro i dа ne pričаju. Kod Srbа znа se kаdа je kojа slаvа i koju ko slаvu slаvi.Ne može to hoću i neću dа slаvim. I ne može to do sаdа sаm slаvio jednu а od sаdа ću drugu. Koju slаvu ti je slаvio prаnđed tu morаš i ti. Zа slаvu se ne zove. Znа se dа je svаki gost nа vrаtimа kuće tаj dаn dostojаn svih počаsti jednаko bilo ko dа je. I znа se kаdа čovjek slаvi, u koji dаn. I ondа je to lijepo. Znа se zа koji dаn se okupljаju prijаtelji i kumovi, tetke i ujаci.Vidi se tаdа svа rodbinа. Popričа se, mаlo se pofаli, mаlo se izjаdа. Kаko ko i kаko kome. Tek zа slаvu su djecа se upoznаvаlа sа dаlekim rođаcimа, tektkаmа, ujаcimа i drugom fаmilijom koju ne bi ni znаli dа nije slаve. Slаvа je svаke godine i uvjek bаr mjesec dаnа pred slаvu morа dа krenu pripreme. Morа dа se okreči mаkаr onа prostorijа gdje će gosti lomiti krsnicu i gostiti se а morаju bogаmi i druge prostorije. I dа se okreče i dа se operu podovi, prozori, stаklа. Dа se promjeni slаmа u strošcimа kаko su se zvаli tаdаšnji dušeci. Uvjek je to bilo lijepo. Jer u te dаne sve blistа sve je čisto. A kаdа uveče legneš u krevet nа tаze slаmu ondа imаš osjećаj kаo dа je kupljen nov dušek zа koje tаdа nismo ni znаli. I češće i bolje smo uživаli. Nismo mnogo imаli аli nije nаm ništа ni nedostаjаlo. Djecа su nаročito u dаne slаve uživаlа u svemu. Kаdа je kućа čistа i dijete se osjećа vаžnim а kаdа gosti dolаze ondа je to uvjek zа svu djecu svijetа i u svаko vrijeme lijep dogаđаj. U te dаne nаjčešće dobiješ neki slаtkiš kаko to djecа dаnаs kаžu, neko te pomiluje po glаvi а poneko hoće i sа tobom nešto dа popričа. A mi smo tаdа te slаtkiše, te milosti koje smo dobijаli čuvаli. Htjeli smo dа ih imаmo. Žаo nаm je bilo dа ih pojedemo. A vаžno je bilo i dа nаši drugаri vide štа smo dobili. Ako pojedeš imаš sаmo jednu rаdost. Slаvа je u te dаne kаdа nije bilo ni rаdijа ni televizoje zа djecu bilа susret sа svijetom izvаn kuće.Jer smo mi tаdа mislili dа svijetа nemа dаlje od sledećeg brdа, jer tаmo nа sledćem brdu nebo je bilo do zemlje. A ono zа slаvu nаm dođe nekа tetkа preko brdа. I tаdа se rаspаljivаlа dječijа mаštа. A u te djetinje dаne meni je nаjdrаži gost bio prvi gost. To je mojа bаbа Jelа. Dolаzilа je tаko nekoliko dаnа prije slаve dа pomogne mojoj mаjci. I jа sаm išečkivаo svаki dаn kаdа će bаbа doći. Znаo sаm kojim putem trebа dа dođe i stаlno sаm pogled bаcаo nа tu strаnu. I ondа jednog dаnа preko brdа pojаvi se mojа bаbа svа u bijelim rubinаmа. Uvjek su joj rubine bile čiste а pošto su žene tаdа nosile sаmo rubine od pаmukа otkаne uvjek su bijele. Nаročito kod ženа koje su bile uredne i čiste. A mojа je bаbа bilа uvjek čistа. A tu je i nekа zemičkа i medenjаk ili šаrene bombone. Tаdа nisu bombone bile zаvijene svаkа u svoj pаpir i uvjek su imаle šаre. I zаto smo ih mi rаdije čuvаli nego jeli. A kаdа bаbа dođe onа je gost koji prvi dolаzi i poslednji odlаzi. A to je znаčilo isto što i dаnаs znаči. Dijete imа svoju zаštitu kаd nešto zgriješi. Bаbа brаni. Ne dа dа se bije dijete.Ostаli gosti dođu pа odoše аli bаbа je tu. Drugi bаš i ne smiju dа brаne а bogаmi i mi djecа morаli smo dа pаzimo i kаko dišemo. Kаdа je sаmo bаbа tu ti možeš mаlo dа budeš i nestаšаn. Imа te ko brаniti. E zаto su slаve bile lijepe, a i zbog mnogo drugoga! |
Stari most zvani „Žičara” Razgovarajući sa prijateljem o svemu i svačemu, došli smo i na temu o nestašlucima iz naše rane mladosti i o riskatnim dječijim igrama najčešće vezanim za mostove i igre oko njih, kao npr.; hodanje po ogradi mosta, ne sterpeći pri tome od pada i sl. Tada sam se sjetio jednog prelaza koji nikada u životu neće izblijediti iz moga sjećanaja, a to je bio most za prelazak pješaka preko rijeke Janje, koji se nalazio između osnovne škole i fudbalskog igrališta "Adica" tzv. „žičara”. Taj most je koliko sam ja mogao tada da zaključim, bio sagrađen u toku gradnje asfalnog puta Bijeljina-Tuzla. Ovaj prelaz se sastojao od dvije učvršćene čelične sajle zategnute izmeđju dvije obale, na koje su bile pričvršćene jelove daske dužine oko 1 do 1,2 metra , i naravno bez ikakvih rukohvata, i kao takav je služio dugo vermena kao jedini prelaz preko rijeke Janje. U to vriejme su u dvorištu škole uređivani sportski tereni, tako da smo svaki put, kada smo imali čas fizičkog vaspitanja, morali preko “žičare” na Adicu. To su za mene bili najteži trenutci u tom djačkom životu; nabujala Janja posle proljetnih kiša, prelaz preko vodeničkog jaza pa zatim preko “žičare” koja se sama od sebe ljuljala, a posebne probleme nama “strašljivima” pravili su stariji đaci koji su stajali na sredini i namjerno ljuljali ionako nestabilni prelaz. Osim toga kako je vrijeme prolazilo tu je još falila i pokoja daska, koje su se u međuvremenu polomile ili otrule i koje niko nije mijenjao, tako da je za mene bila strašna i sama pomisao o prelasku na drugu obalu. Ciku preplašenih đaka, koja se orila prilikom prelaska preko mosta, nikada neće izbledjeti iz moga sjećanja, a moralo se preći na drugu stranu kako tako, i niko od učitelja ili nastavnika nije uopšte ni mario o tom našem ogromnom starhu i patnjama. U međuvremenu sportski tereni u školskom dvorišu bili su završeni, a i moj razred zbog nedostatka učionica u novoj školi se preselio u prostorije stare škole, čemu sam se posebno obradovao i oslobodio “starha od škole” a u stvari, to je bio strah od tog nestabilnog prelaza preko Janje, zvanog “žičara”. |
Gašo Tomić Po
drugoj verziji je Jovan Krsić, otac od Laze Krstića iz Priboja,
pronašao u svojoj njivi ćup sa zlatom, koji je on tada odnio kod Cvije
Tomića, tadašnjeg pribojskog kneza, koji mu je rekao da se taj ćup sa zlatom mora
odmah predati vlastima. Tako se sam ponudio Jovanu da će to on učiniti za njega,
ali umjesto da zlato preda vlastima kao što je i trebao da učini, on je svo to zlato zadržao za sebe, i od
tada su Tomići postali bogati. Pored
davanja zemljišta u zakup, Gašo se bavio kiridžijskim poslovima,
prevozeći svakojaku robu kako od Bijeljine do Tuzle tako i na čitavom ovome našem
području. Naređivao je nasipanje lokalnih puteva, kao što je recimo bio jedan
put u Šekovićima, na mnogim poslovima bilo je organizovano i po deset,
što konjskih što volovskih zaprega. Vremenom su poslovi postatali sve rđaviji i rđaviji, i nakon Drugog svjetskog rata Gašino gazdinstvo se polako počelo rasipati. Kada je nešto htio da kaže, Gašo je imao svojstvenu uzrečicu: “Sliš kumašine” ali kako ga je starost sve više sustizala, rijetko je ko je htio uopšte da ga i sasluša. Možda se u ovoj njegovoj poenti krije sva tajna njegovog života, a možda i mnogih drugih. Toliko puta u mom životu mi je pala na um ova njegova pouka. |
GUSLE NA MAJEVICI Meni se tada činilo da je to sve nestvarno. Jer su iz tih pjesmama izlazili razni likovi i junaci. Od Miloša Obilića i Kraljevića Marka do Stevana Sinđelića i Karađorđa. Tu su bile i vile i carevi naši, hajduci i uskoci. Tako se Marko borio sa Musom Kesadžijom tri dana i ne bi ga pobjedio da mu vila Ravijojla nije dodala britvu iz potaje. Tako je kažu Miloš Obilić dok je pod drvetom spavoa dišući savijao granje krošnje, a izdišući ono se opet samo uspravljalo. A o zlatnim tokama i teškm topuzima maštali smo svako onako kako je ko znao i umio. U tim pjesmama svaki junak se svojoj ženi obraćao samo sa dvije riječi „vjerna ljubo“, onim što je smatrano najvrijednijim kod jedne žene. U tim pjesmama majka je hranila sinove za boj a ne da žive u svili i kadifi. U tim pjesmama sestra je bratu rane vidala. U tim pjesmama nije se moglo veličati ništa što je označavalo privoljenje carstvu zemaljskom, jer se znalo da će naš narod onda kada to bude veličao propadnuti. Samo na razbrojavanje na najvišim vrlinama mogla se uzdizati mladost narodna. Kasnije smo čuli od mnogih drugih svašta pogrdno o tim našim guslama. Te kako je samo klavir muzički insturment, pa nije baš naš narod u bježanijama mogao nositi klavir na leđima, već samo pod miškom gusle junačke, samo uz gusle mogla se raspjevati narodna mašta, samo uz gusle mogla se čuvati usmena književnost našeg naroda. Polaskom u školu nekako polako su nestajle i te gusle i te pjesme junačke. Nekako su ih istiskivale nove knjige i nova instrumenta, među kojima gusala amo baš nikako nije bilo. Tako smo i mi na Majevici utonuli u duboki san u kome su nam skorojevići počeli da otimaju sve ono što jedan narod čini i odlikuje. Iz tog sna prenuli smo se pred sami ovaj poslednji rat. I da nam nije bilo tih gusala i pjesmarica trebalo bi nam mnogo vremena da se probudimo. Ako smo se uopšte i probudili ??????? |
TRUBA POŠTAREVA
|
Kada smo bili bogatiji ??? Nakada je s krajem ljeta i početkom jeseni sva Majevica sa njenim vrijednim radinima spustala se u šljivike, kojima su tada majevički obronci bili bogato prestrti. Trebalo je “uspremiti to plavo blago” koje je u dobrom dijelu popravljalo materijalno stanje, gotovo svih, majevičkih domaćinstava. Po šljivicima se razlijegala pjesma i graja berača ili kupiovaca šljiva, putevi koji su vodili prema mjestima gdje je šljiva otkupljivana bili su utabani od volovskih zaprega i njima se viorila prašina. Na otkupnim mjestima nekada se čekalo satima da bi se šljiva “predala” i ponevo dobile prazne gajbe. Tako su u Priboju često bili kolski redovi do pola Kolobare, nestrpljivih seljana koji su čekali da što prije predaju šljivu; kako za sušnicu tako za izvoz ili za kom iz koga se kasnije dobijala prava majevička šljivovica. Šljiva je bila ta koja je jedina na Majevici donosila siguran novac, koga je malo bilo tih godina iako se znalo već prije prodaje kuda će novac od šljiva otići, duše majevičkih domaćina su tada bile nekako pune i zadovoljne. Nije se na Majevici baš bijedno živjelo ali ipak novca nikada i nigdje nije bilo dovoljno. Tako su mnogi Majevičani otišli u svijet, kako to naš narod voli da kaže: “Trbuhom za kruhom”, vremenom su njihovi džepovi postajali sve puniji novcem ali zato su njihove duše postatale sve praznije i praznije. Tako će sami sebi postavljati pitanja kada je bilo bolje; onda ili sada i na žalost nikada neće saznati pravi odgovor na njega. Pomenuću još priču našega Majevičanina koji je svoju rodnu grudu morao da napusti krajem rata, odnosno 1945. godine i skrasi se, u njemu "prijateljskoj" Engleskoj. Kako su godine prolazile rastao je zov zavičaja i zasićenost sa onim što je tamo imao, a imao je sve samo ne duševni mir jer je istinski poželio svoje Majevice. Tako je nekih šezdesetih godina tamo u dalekoj Engleskoj kupio korpu šljiva- branica i ne sluteći odakle su one tu došle. Kada je kod kuće otvorio korpu i na etiketi video da piše: Brčko- Jugoslavija, bio je siguran da su te šljive sa njegove Majevice, i taj momenat je potrajao za njega vječno; vraćanja čitavog njegovog životnog filma i sjećanja na rodni zavičaj… Znači u to vrijeme šljiva na Majevici je pravila u bukvalnom smislu te riječi - nemoguće svari. |
Arlijevdan „Arlijevdan“ nas Majevičane uvjek sjeća na nešto posebno i lijepo u našem životu. Na taj dan je bio najveći vašar kod naše Crkve. I na taj dan naši roditelji su nastojali da i mi djeca budemo slobodni da odemo na vašar. A na vašaru mnogo naroda, muzika ali i sladoled, kolačari sa kolačima u obliku đerdana, srca i sa ogledalcima. A koje imao „neku paru“ mogao je da kupi sebi i „koktu“, prvo piće naše mladosti, jer do tada i nije se baš proizvodilo neko piće za djecu i omladinu. Slivao se taj dan svijet sa svih brda Majevice, dolazili su gosti iz za nas tada dalekih krajeva kao što je Požarnica, Ugljevik, Lopare, Mačkovac i ko zna odkle sve ne. Jednostavno na taj dan dolazili su svi oni koji imaju neke veze sa Majevicom ili su možda skorom ženidbom ili udajom htjeli da imaju takvu vezu. Plac oko Crkve bio je mali da primi sve posjetioce. Tada su oni koji su za ta vremena bili dobrostojeći dolazili i sa konjskom zapregom, tada se oko same Crkve sjedalo za donijete spreme i gostilo se uz sjećanje na daleku 1883.godinu kada je Crkva tronošena. Sa Crkovom došla je i škola a sa školom mi Majevičani smo izašli u svijet i danas nas možda najmanje ima na Majevici a svugdje drugdje širom zemaljskog šara, ima neko sa Majevice. A mene za Arlijevdan veže sjećanje na još nešto.Tada smo mi đaci polazili u školu. A tih dana ulazilo se i u šljivike i cijeli mjesec dana tresla se i kupila šljiva.Uvjek sam bježao u školu. Nisam bio neki poseban đak ali u školi je bilo ljepše. Nikada mi nije bilo jasno da li su i drugdje đaci u školu kretali baš u te dane ili smo samo mi na Mejvici svetog Agatonika posebno slavili. A imali smo i razloga. I docnije kada sam otišao u srednju školu nekako nisam volio da se za rasput vraćam kući.Više sam volio da odmah produžim sledeći razred. Ali tada kada smo dorasli za više škole Arlijev dan je bio dan kada se odlazilo sa Majevice od kuće u gradove u kojima su đaci išli u škole a odrasli na posao. Sa tog Vašara kretali smo u drugi svijet i iz tog svijeta se uvjek vraćali. Kada ćeš biti na Majevici ako ne za Arlijevdan.I nešto ne znam, nisam docnije nigdje u nekom drugom mjestu naišao da se baš tako slavi Arlijev dan. Kao da je samo naš Mjevički, bar ga mi Majevičani tako osjećamo i doživljavamo! |
Sveti Mučenik Agatonik - 22. avgusta tj. 4. septembra
|
Prvi dan u školi Bio mi je problem da prvi dan iz Džemata odem u školu. Nije tada niko djecu vodio u školu pa ni mene. Rekli su mi da će mi reći kada da krenem, jer jedini sat tada je bilo sunce na nebu, a ja samo da idem za đacima i da ću tako stići do škole. Rekli su mi da se svi đaci postroje pred vratima škole kada zazvoni zvno. A tada otići iz Džemata školu pa to je bilo kao da si došao na vašar, lješeg mjesta nije bilo na koje smo mogli tada otići. I tako mnogo djece i ja čekam da zazvoni zvono na Ckrvi jer je škola bila tu ispred Crkve a sa Crkve se svaki dan čulo zvono. Ali izađe iz škole podbornik Đoka i savi jednu granu sa lipe ispred same škole i poče da mlati zvonom koje se inače zvalo klepetuša.Stadosmo mi prvaci u red. Svi bosi ali uglavnom uredni i čisti. Jedan iz četvrtog razreda podiže mom drugu košulju koja mu je sezala skoro do koljena.Kad on bez gaća. Ali mislim da danas taj naš drug ima najviše gaća. U školi dvije učionice; jedna velika da su u njoj mogla stati i dva razreda. Klupe su bile bukove, dugačke, da su u njih mogla sjesti i četri pet đaka. Druga učionica je bila duplo manja i u njoj su klupe bile samo za dva đaka napravnjena od lipove ili jelove daske. Dvije učionice a četri razreda... |
I danas dok gledam moje unuke kako na kompjuteru igraju
igrice bude mi nekako žao. Sjetim se svog djetinjstva i priča koje su nam
stariji pričali. Nekako su bile ljepše i interesantnije. Nekako su u nama
budile više mašte jer sem riječi koje nam je neko od starijih pričao mi smo
morali u svojim dječijim glavicama sami da zamišljamo;
Pribojci su, kako je navedeno u ranijim
tekstovima, svoj fudbalski klub osnovali 1980. 
Crkva u Priboju Ne vjerujem da postoji neko koga naša crkva zajedno sa onim placem na kome je izgradjena nije plijenila. Meni uvjek padne na pamet kako je naša cekva izgradjena na najljepsem mjestu u Priboju i na Majevici. Naravno čovjek uvjek zamišlja da je to sve tako bilo i kad je počela gradnja crkve. A poslije čitanja ovog sajta vidi se da je 1880. godine kada je počela gradnja Crkve nije bilo nijednog mosta na Janji i niti metar puta. I kada sada nekako čovjek zamisli kako je nekad i Janja tekla bas preko sredine placa te je taj izbrežak na kome je nikla crikva bio jedino mjesto koje je opstalo i da je sasvim logično da Crkva bude izgradjena tamo gdje sam plac asocira na neku vječnost.Po snimcima sa sleta 1910.godine vidi se da oko crkve nije bilo nijednog drveta a ja kada sam posao u školu pedesetih godina, oko škole i crkve bile su sve same lipe.Ti naši preci koji su odredili mjesto Crkvi kada se posebno uzme da nije ni bilo tada na Majevici crkava pravo središnje mejsto i Priboju na Majevici i Crkvi u Priboju. Šteta što nema nijednog snimka iz toga vremena.Poslije 4oo godina odlazila je Turska i njeni silnici a doalzila je druga hrišćanska sila. Sjecam se dobro koliko je za Arlijev-dan išlo naroda Crkvi sa raznih strana. Uvjek sam u tim njivama oko Crkve čuvao goveda i uvjek je zvuk zvona sa Crkve govorio nam da život još negdje drugdje teče i da je tamo odakle dolazi zvuk zvona bolje. Pun je plac oko crkve bio na Arlijev-dan. A kako je bilo tek davne 1883. godine, kada je tronošena Crkva. Kliko je tek tada naroda bilo?????????? |
Agina „trećina“ Dugi niz vijekova bosanskim prostorima, Majevicom i Pribojem harale su age i zulumčari. Tako bijaše sve do samog kraja Prvog svjetskog rata, pošto su i nakon aneksije BiH od strane Austo-ugarska, zadržaše kmetovski odnosi. Po predanju mojih starijih, našem čukundjedu Gavri jednom dojadiša svakodnevne muke i davanje “trećine” agi. Bijaše to jedne jeseni kada je Gavro sa beriocima "uspremao" kukuruze (žito) u njivi zvanoj “Ivici”, koja se prostirala pored rječice Labuđanke... Porani on sa beriocima u svoje kukuruze, porani on, ali porani i aga koji je već znao za berbu, pa dođe da uzima svoju treću i desetu. Tako sjeđaše aga vascijeli danu hladovini ispod jedne vrbe, u vrhu njive i odvajaše svoj dio kukuruza, nakon svakog obranog sepeta koji su iznošeni iz kukuruzišta. Kada se dan polako privodio kraju a samim tim i berba završavala, aga ne bijaše zadovoljan količinom dobijenog žita pa zađe u klasuru i poče da kontroliše kako su berioci obrali kukuruz. Pošto je navodno utvrdio da su oni “preskakali” prilikom berbe i ostavljali neobrane klasove, poče silno da grdi Gavru. A ovaj ti pun svega i ponajviše age i njegovih zulumčenja, poseže za kolac iz ograde i pođe njim da udari agu, ali ovaj se brzo vrči i pobježe putem prema Priboju za Teočak.Ne prođe dugo vermena, stiže Gavri od kadije iz Zvornika poziv da dodje na sud. Na prvoj raspravi u sudu u Zvorniku, Gavrinom srećom kadija bijaše neki mlad čovjek, koji ga upita kako se to sve desilo, je li i zašto je tako nestu učinio. On opisa svoje muke od početka do kraja... kako je aga gotovo svaki dan prolazio selom i dolazio kod njega kući i kakav je sve to pritisak bio. Onda kadija reče agi: “Ti ago, imaš pravo samo tri puta u godini otići kod kmetova da uzimas “trećinu” a ne stalno da “visiš” ispred kmetovskih kuća", i oslobodi Gavru od krivice. Tako se Gavro spasi bijede i jada, vrati se svojoj kući "bez kamena na srcu". Uskoro nakon toga stiže Gavrin unuk iz vojske i reče seljanima da je Tursko carstvo propalo a time i agina vlast, ova dobra vijest se proču vemao brzo i tako Gavro i mještani krenuše sa sjekirama i volovskim kolima put Peljava, gdje se nalaziše agini čardaci. Razvališe čardakove, opletene od pruća, i oni počeše raznostiti svako svoj dio žita koji je dao u “trećinu”. U prikrajku sjeđaše aga i polako i žalosno trljajući sijedu bradu reče: “Vakat radi, vakat razrađuje…”, i tako gunđajući pridiže se i polako nestade u pravcu Teočaka. |
Fotograf u Priboju Za velike
vašare u Priboju uvjek bi se tu našao i neki fotograf. Gdje bi bio vašar bez
fotografa. A da se fotografiše nije mogao baš svako. Bila je to velika stvar
fotografisati se. Osim novca koje je trebao za fotografiju, trebalo je biti i posebno
obučen. Pa zato je fotografisanje bilo posebno vezano za vašare. A za fotografe
to je u to vrijeme bio i dobar izvor prihoda. Eto npr. kada
se gleda galerija starih slika, vidi se u prvom redu na petoj slici
(vertikalno), Milan Cvijana Gavrića sa dvije setre sa jedne strane i sa
vjerovatno sa snajom Sofijom sa druge strane. Sestre su Ljepa i Mitra, kasnije
živjele u Tuzli, a sada žive u Bijeljini. Na dnu
fotografije vidi se pačat – štambilj fotografa, Ilija Pajić Priboj. Eto Priboj je
i te daleke ja mislim oko `60.-ih imao svog fotografa. Ilija Pajić, ne znam
odakle je, stanovao je u kući pokojnog Milana Ćetkovića, bivšeg kovača i
kafedžije iz Priboja. Fotograf je imao i ženu. Išao je skoro svaki dan po
selima i zasocima a o praznicima po vašarima i fotografiaso. Pričali su da je
ženu, a viđao sam i nju, kada je polazio na posao zaključavao u stanu i to zajedno
sa lavorom unutra, pošto tada nije bilo kupatila u kući, tako da se lavor nađe u nuždi. Nije joj vjerovao da će biti „dobra“
tako da je bio sigurniji kada je polazio da zakljuca ulazna vrata za sobom. Bio
je to svojevrsni „pojas nevinosti“ poznat iz davnih vremena, tako da ga je na
svojstven način primjenjivao taj fotograf. Kako
sam ta zbivanja posmatrao i slušao onako sa strane, tako da nemam pojma ni
odakle je taj fotograf došao ni kuda je zatim otišao. On se razlikovao od
ostalih fotografa, koji su slikovavali po vašarima na Majevici, i po tome što
je bio i zvanično „fotograf iz Priboja“. Inače bili
su poznati; fotograf Savić iz Tobuta pa Veljo Gajić iz Lopara, koji je imao i
svoju fotografsku radnju u Loparama. Mnogi majevički mladići,
slikali su se baš u Loparama, na polasku u vojsku. Sada kada
gledamo ove stare fotografije vidimo koliko su ti ljudi na njima bili „važenoga“ lika. Ništa tako dobro ne govori, o vremenima koja su minula, kao što to čine; stare fotogreafije i stara dokumneta. |
Priboj na putu za „palanku“ Vazda su se i Pribojci i svi Majevičani upinjali da od Priboja kako tako postane - „palanka“, kako to u Srbiji nazavaju ili kasaba kako to muslimani kažu ili varošica kako su na kraju ostali govorili, za mjesto koje je „Izulo opanke a obulo cipele.“ A jedino što je u stvari određivalo da li je jedno mjesto selo ili palanka bilo je to; da li mjesto ima brijačku i pekarasku radnju. Jer tada se u Prbioj hljeb nije mogao u jednom danu dovući i prodati a nijedan brico nije mogao da održi radnju samo na brijačkim i frizerskim uslugama. Mnogi su pokušali i odustali, ali samo su dvojica koji su učinili još jedan pokušaj a poslije njih nije se više niko usuđivao na tako nešto. Razlog slabog „poslovanja" ovih radnji možda leži u tome što je Priboj postao otvoreno mjesto iz kojega se za jedno prije podne odlazilo i dolazilo iz obližnjih čaršija. Tako su u istoriju Priboja ušli i brice i pekari. Uvjek je Priboj varakao pekare i brice i nikad nijedan nije mogao da ocjeni kakve su mu šanse otvarao je radnju bilo to pekarsku ili brijačku. Ova dvojica bila su naročito prepoznatljivi i svojstveni po nečemu, što ih je u očima mještana svrstavalo u iste ljude. Pekar je radnju imao iza Zadružnog doma, a brico na ulazu u dom. Ali i jedn i drugi su cijelo vrijeme, do pojave kupca za hljeb ili za šišanje, sjedeli u kafani kod „Složne braće“ odmah preko puta doma. Narod je počeo da govori: „Kako od pekare i brijačnice nema ništa...“, jer i pekar i brico sve što su zaradili odmah odnose u susjednu kafanu. Kažu da je Brico govorio svojim mušterijama kada su ga iz kafane dovodili u brijačnicu i pitali ga da li može da šiša i brije pijan, odgovarao: „Samo ti meni pokaži gdje ti je glava i ne beri brigu.“ Pekar Kasim, je bio iz nekog susjednog muslimanskog sela i dobro se slagao sa Cvikom Bricom. Iz Priboja je otišao tako što je nekog pribojca naveo da mu bude žirant da kupi sebi odijelo i to odijelo mu je bilo sve što je odnio iz Priboja radeći kao pekar. Bricu sam mnogo godina kasnije susreo u Tuzli, u jednoj brijačnici u prizemlju opštinske zgrade, i kada sam mu spomenuo da me je jednom u Prboju posjekao ućutkao me sa mobom da ćutim zbog ovdašnjih mušerija. Nisam ja to njemu ni ranije zamjerio pa nisam ni tada u Tuzli. Na moje pitanje zašto ne otvori brijačnicu u Priboju i da ide samo subotom da šiša on mi odbrusi: „Sa Pribojcima da praviš posao? Ja sam se jednom otuda živ izvukao. A veli, doktor Mijo-veterinar, koji je dugo godina bio na službi u Priboju, nije i završio je u Popavači kod Zagreba.“ |
Stara dokumenta ( Majevičanin ) |
